Radili smo sintagme u školi i i malo mi… nije baš najjasnije šta je u stvari sintagma. Ćao, ti gledaš Sovicu bez puškica, a u današnjoj lekciji radimo sintagme. Prvo da razjasnimo šta je to sintagma. Sintagma je u stvari sintaksička jedinica. A šta je sintaksička jedinica? Ovako, ako reč može da ima funkciju, to jest službu subjekta, objekta, neke priloške odredbe, tako i sintagma može da ima određenu službu, tj. funkciju. Ili zavisna rečenica, to se radi u osmom razredu, može takođe da ima službu ili funkciju.. Sve to što može da ima službu tj. funkciju jeste zapravo sintaksička jedinica. Sintagma spada u to. Hajdemo sada da vidimo kako se sintagme dele, a onda ćemo se vratiti na ovaj deo koji sam spomenula da bi stvari bile malo jasnije. Sintagme se dele na imeničke, kada je imenica glavna reč, na pridevske, kada je pridev glavna reč, na priloške, kada je prilog glavna reč, i na glagolske, kada je naravno glagol glavna reč. Hajdemo da krenemo redom, hajdemo da krenemo od imeničkih sintagmi. Imeničke sintagme. Ja sam navela ovde nekoliko primera: „lepa devojka” to je imenička sintagma jer možemo da kažemo: Lepa devojka je došla. „Lepa devojka” je… u tom slučaju sve to je subjekat, zato kažem da je sintagma sintaksička jedinica i može da ima funkciju, tj. službu subjekta „Lepa devojka je došla.” Možemo da kažemo i samo „Devojka je došla.” i rečenica i dalje ima smisla. Na osnovu toga zaključujemo da je glavna reč devojka jer ovo „lepa” možemo da izbacimo i da kažemo samo „devojka” i opet bi ovo „devojka” imalo službu, tj. funkciju subjekta, samo što bi to bila jedna reč, a ne čitava sintagma. E sad ovu sintagmu „lepa devojka” mi možemo da proširimo i da kažemo „lepa devojka iz komšiluka”, pa će ovo „Lepa devojka iz komšiluka je došla”, opet ovo „lepa devojka iz komšiluka” ima funkciju subjekta u rečenici „Lepa devojka iz komšiluka je došla” jer mi možemo da izbacimo i ovo „lepa” i ovo „iz komšiluka” i da opet kažemo samo „devojka je došla”. To je zapravo sintagma, sve ovo što možemo da dodamo ovoj glavnoj reči ovde čini jednu sintagmu i sad imate atribute: ovo je atribut, a verovali ili ne i ovo je atribut iako je to predlog plus imenica, to je i dalje atribut zato što nam bliže određuje koja devojka, kakva je ona, ona je lepa. Koja je to devojka? Pa ona je devojka iz komšiluka i onda znamo više informacija o toj devojci, zato sve ovo čini jednu sintagmu. Isto šta može da bude „lepa devojka duge kose je došla”. Opet imamo istu situaciju „lepa devojka duge kose je subjekat”. Možemo da kažemo samo „devojka”, opet isto. Takođe je ovo sintagma, ovo „lepa” atribut, „duge kose” takođe atribut. Dalje „lepa devojka koju sam juče upoznala”. Da li verujete da je sve ovo zajedno i da je sve to sintagma. Ovo se radi u osmom razredu, tako da osmaci, obratite pažnju. Sve to je sintagma. Ta sintagma u sebi sadrži reč kao atribut, glavnu reč imenicu i zavisnu rečenicu. Dakle, pridev, imenica, zavisna rečenica. Ovo je funkcija atributa i ovo je takođe funkcija atributa jer mi opet možemo da kažemo samo „devojka” i da ovo izbacimo. Sledeće su pridevske sintagme, pa sam navela ove jedan vrlo prost primer. „On je veoma pametan”. On je: kakav? Možemo da kažemo samo pametan, a ovo veoma nam određuje bliže koliko je on pametan samim tim što imamo reč koja odgovara na pitanje koliko znači da je ovo prilog, ali kakav, aha, kad odgovara na pitanje kakav znači da je u pitanju pridev, zato je ovo pridevska sintagma jer je pridev glavna reč. Ne možemo da kažemo: „On je veoma”. Veoma šta? Ali možemo da kažemo: „On je pametan”. Zato je pametan glavna reč i ovo je pridevska sintagma. U sledećem slučaju kada imamo prilošku sintagmu, evo ga primer „Postupio je veoma mudro”. Šta ovde pitamo? Postupio je: kako? Samim tim što imamo pitanje kako? to je pitanje za prilog, znači da je u pitanju priloška sintagma. Kako? Mudro. Ne „kakvo”? nego kako je postupio. Znači da je prilog u pitanju. I ovo je prilog, ali ova reč je glavna jer opet ne možemo da kažemo: „Postupio je veoma” nego možemo da kažemo: „Postupio je mudro”. Zato je ovo glavna reč. I ostale su nam na kraju glagolske sintagme. Da bismo razumeli glagolske sintagme moramo da znamo šta znači glagol u ličnom glagolskom obliku i glagol u neličnom glagolskom obliku. Ako glagol može da se promeni po licima, recimo uzmemo glagol „odlučiti”. Ja sam odlučila, ti si odlučio, on je odlučio. Menja se po licima, je l tako? Ali ako uzmemo recimo glagol u infinitivu, u osnovnom glagolskom obliku „pričati” da li možemo da promenimo po licima: ja pričati, ti pričati, on pričati. Ne može, nelični glagolski oblik. E pa, kada imate u rečenici deo gde imaš deo u neličnom glagolskom obliku, takav glagol stvara sintagmu.